Narodno pozorište Užice

Predstava "Svedobro" selektovana u takmičarski program Festivala "Joakim Vujić" u Novom Pazaru

03 Apr

IZVEŠTAJ SELEKTORA ALEKSANDRA MILOSAVLJEVIĆA

Ako sam prošle godine, nakon duže pauze, ponovo intenzivno gledajući predstave u produkciji srpskih pozorišta, konstatovao da je situacija u ovdašnjem teatarskom životu alarmantno ozbiljna, sada moram donekle korigovati ondašnji zaključak. Situacija je sada, naime, mnogo gora. Mrtvilo, prepuštanje sudbini, odnosno rđavom toku kulturne svakodnevice, repertoarska lutanja i sve očiglednije koketeranje sa komericijalizacijom (a u nadi da će na taj način biti privućena ona publika koja želi da se zabavi i zaboravom utekne od stvarnosti), sve je intenzivnije prisutna u našim pozorištima. Istina, takva situacija nije karakteristična samo za prostore južno od Beograda i Vojvodine.

Prošle godine predstave za ovaj festival nije prijavilo nekoliko teatara članova Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije. Tako je bilo i ove godine; predstave nisu prijavili Leskovčani i Zaječarci. Oni prvo, kako čujem, još uvek postoje, dok su ovi drugi u jednom času bili ukinuti. I to drugi put u poslednjih desetak godina. Uveren sam da bi neko – a ako baš niko, onda upravo ova Zajednica – morao da postavi pitanje zašto jedan teatar odbija da participira u procesu selekcionisanja, i da li se ovo pitanje sme svesti na odluku direktora, ili se pak tiče šireg društvenog i kulturnog konteksta koji, između ostalog, reprezentuje ova Zajednica. Takođe, smatram i da nije normalno da samo selektor bude zabrinut što je jedno od značajnijih domaćih pozorišta ukinuto zarad osnovanja kulturnog centra. Da li je to najava budućnosti koje će preoblikovati teatarski život Srbije, i da li će se crvena lampica upozorenja uključiti tek kada slične birokratske i antipozprišne odluke budu zakucane i na vrata ostalih ovdašnjih pozorišta.

Besparica, sve upornija, ozbiljnija i destruktivnija, ostavlja duboke ožiljke na predstavama pozorišta koja sam pohodio tokom minulih meseci. S druge strane, optimizam provocira činjenica da u Srbiji ipak postoje pozorištnici koji se ne mire sa postojećim stanjem. Bore se, naime. Pronalaze u sebi motive i energiju da uprkos nemaštini, nebrizi, nenormanim zakonima, ne pristanu na samozadovoljstvo, nerad, nebrigu i – prave predstave. Neke od njih su osrednje, neke su ispod nivoa na koje su nas ta pozorišta navikla, ali ima i predstava koje pomeraju postojeće granice i uzdižu teatarski čin iznad banalnog nivoa zabave. Istovremeno, baš su one najbolji način ulaganja u edukovanje publike.

Upravo na tragu ove teme, naglašavam da je jedna od neuralgičnih tačaka srpskog teatarskog života besmislena podela na takozvane repertoarske predstave, namenjene publici, i one koje nastaju zbog festivala. Razumem ovu dihotomiju kao posledicu opšte sluđenosti pozorišnih uprava, kao njihov šizofreni odgovor na potrebu da, s jedne strane, bude obezbeđena publika, ali i da, s druge strane, uz pomoć učešća na festivalima ubede svoje osnivače, lokalnu samoupravu, da je gradovima i opštinama pozorište još potrebno, da i dalje ima smisla ulagati i tu jadnu crkavicu u održanje teatarskog života u njihovim sredinama. No, pristajanje na ovu podelu – repertoarske i festivalske produkcije – najčešće dovodi do toga da u našim pozorištima nastaju ili frankeštanstke predstave, svojevrsni pačvork, kolaž, od svega i svačega, ili nešto još gore – slabašna i neuspešna imitacija nečega što nastaje na drugim mestima, u takozvanim pozorišno razvijenim sredinama. Ili tačnije, u drugim pozorištima, ali i u neka sasvim drugačija vremana.

Sve ovo ne pominjem zato što želim da držim pridike. Uveren sam, naime, da smo svi mi, pozorišni stvaraoci i teatarski kritičari, u istom loncu. Neprijatne istine koje saopštavam ne tiču se samo takozvane uže Srbije, nego su tek za nijansu zaoštrenije no što je to slučaj, recimo, u Beogradu koji doživljavamo kao pozorišnu metropolu.

Ipak, imao sam sreću da vidim predstave na koje bi i te kako morao da bude ponsan i teatarski Beograd. Prepoznao sam muku stvaralaca i pozorišnih uprava, ali i majstora u radionicama za izradu dekora i kostima, kao i pozorišnih administracija, koji su, svi odreda, u proces nastanka i plasmana predstava uložili volju, ljubav i trud, ali više od svega – ambiciju. Ambiciju da prave smele predstave, da budu odvažni u vremenima koja nisu sklona umetnosti (a ta vremena, koliko ja pamtim, traju sada već više od dvadesetak godina) i da pomeraju granice. A te granice postoje na sve s trane. U svesti naše publike, sada već ozbiljno odgajane na realiti šou programima i besramnim pozorišnim tezgama koje neumorno krstare Srbijom, stvarajući lažnu sliku o tome šta su teatar i pozorišna umetnost. Nažalost, granice postoje i u glavama mnogih naših teatarskih stvaralaca koji su zaboravili zbog čega su se svojevremeno upustili u pozorišnu avanturu. Zbog svega toga moj ovogodišnji izbor predstava za jedan od najznačajnijih domaćih pozorištnih festivala ne treba razumeti ni kao presudu, niti kao izraz elitizma, nego kao najiskreniji pokušaj da budu obodreni oni koji se u ovakvim pozorišnim okolnostima nemilice troše, ali i kao najdobronamernije podsećanje onima koji su se umorili da smognu snege i hrabrosti i vrate se na staze na kojima su nekada bili. Te staze, naravno, danas ne izgledaju kao nekada, ali su i dalje pozorišne.

Izbor koji sam načinio je, razume se, kao i svaki drugi izbor subjektivan, a u njega su ušle sledeće predstave:

Milan Kundera, Žak i njegov gospodar, u režiji Davida Alića, Regionalno pozorište Novi Pazar
Ovu predstavu, koju po automatizmu predviđenim Statutom, na Festivalu izvodi domaćin, pa će Žak i njegov gospodar novopazarskog teatra biti odigran na otvaranju ovogodišnjeg „Joakima Vujića“. Nema sumnje da je ova inscenacija po mnogim svojim elementima značajan, hrabar i ambiciozan iskorak u repertoarskoj politici novopazarskog teatra, evidentno sračunat da raznovrsnim izazovima doprinese stabilizaciji glumačkog ansambla, da podstakne i provocira unapređenje scenskih i tehničkih resursa pozorišta, ali i da – što je od ogromnog značaja – podizanjem standarda utiče na formiranje nove publike. S obzirom na sve pomenute elemente, ali i zbog odvažnosti uprave i autorskog tima da pristupe inscenaciji baš ovog komada, čini se da je opravdana odluka Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije da domaćinstvo Festivala povere Novom Pazaru.

LIFT – Slobodan šou Jelene Bogavac, režija Nenad Todorović, Drama srpskog Narodnog pozorišta u Prištini, izmeštena u Gračanicu
Lift je odličan primer dokumentarnog teatra, zasnovanog na transponovanju građe preuzete iz života u umetničku strukturu koja, s jedne strane, poništava izvesne elemente onoga što je neposredni materijal koji nudi sama stvarnost ali, s druge, tom istom „presnom“ životu daruje sasvim novu, dakako umetničku dimenziju – u ovom slučaju uspostavlja „kopču“ između devedesetih godina prošog veka i naše aktuelne stvarnosti, otkrivajući u isti mah i uzroke i karakter osakaćenosti naših života.

Svedobro Stevana Vraneša, režija Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užice
I tekst drame i predstava Svedobro apartne su pojave u kontekstu naše recentne pozorišne ponude budući da o sveopštem nasilju – fizičkom ali i duševnom – koja presudno određuju naše živote u poslednjih nekoliko decenija, govore na suptilan način, izbegavajući svaku naznaku prikazivanja brutalnosti. Primenjeni rediteljski postupak u skladu je sa literarnim prosedeom i otvara prostor za odlične glumačke kreacije.

Dom Bernarde Albe Federika Garsije Lorke, režija Bojana Lazić, Puls teatar, Lazarevac
Ovo je uzbudljiva i smelo koncipirana predstava koja potvrđuje istinu da je pozorište, odnosno dobar, maštovit i uzbudljiv teatar koji se tiče gledalaca, moguće praviti uprkos svemu. Svedenost glumačkog izraza postavljena je naspram naglašene dinamike vizuelnih elemenata predstave, što stvara posebnu vrstu tenzije i razdire (uzaludni) pokušaj održavanja prividnog mira u Bernardinom domu u kojem, međutim, sve vri od unutrašnjih strasti i raznih vrsta nemira.

Četiri brata Radovana Tišme, režija Dragan Jakovljević, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac
Kragujevačka predstava je primer rediteljski i glumački valjano pročitanog dramskog predloška, komada koji samo donekle pripada toku srpske ruralne dramske tradicije, a zapravo oštro zaseca u sve elemente društvene strukture ovdašnje stvarnosti i na primeru jedne porodice ukazujući na uzroke suštine nelagodnosti koju osećamo živeći u ovoj državi. Istovremeno, probijajući se kroz opšta mesta koja su odavno označena kao usud određen našim mentalitetom, reditelj i glumci slede pisca i na tom tragu uspevaju da iza debelih naslaga onoga što najčešće definišemo pojmom otuđenosti, otkrivaju tragove ljudskosti koja je odelala svim iskušenjima savremenog života.

Rubište Ninosava Đorđevića, režija Kokan Mladenović, Šabačko pozorište
Na tragu Jami distrikta i naročito Dogvila, svojih prethodnih predstava, zajedno sa piscem komada Rubište, reditelj nastavlja da sprovodi anatomsku analizu naše u svakom smislu pomerene stvarnosti i dijagnozu postavlja zaranjajući u duboko zatomljene magline neraščišćenih konflikata – međuljudskih ali i onih koji neprestano tinjaju u svakom pojedincu. U ovu analizu reditelj je uspešno uveo i glumački ansambl šabačke predstave.

Kepler 258b Tijane Grumić, režija Jug Đorđević, Pozorište “Bora Stanković” Vranje
Nežna, promišljeno napisana drama, ali i u istoj tolikoj meri suptilno režirana predstava, kroz prikaz intime glavne junakinje preispituju mnogo širu lepezu međuljudskih odnosa i, u krajnjoj liniji, aktuelnu društvenu klimu. U kontekstu svemirskih beskrajnih prostranstava, sudbine malih ljudi su naizgled beznačajne, ali u poređenju sa kosmosom lakše se nosimo i sa sopstvenom prolaznošću, pa i sa odlascima nama najbližih. Vešto formirajući krugove koji opasuju našu intimu – od smrti velikih zvezda svetskog šou biznisa, preko suočavanja sa neminovnošću odlaska najbližih članova porodice – junakinja drame prolazi kroz složeni proces sazrevanja, a reditelj i glumci na adekvatan način konkretizuju poetsku dimenziju ove priče i pretvaraju je u uzbudljivu predstavu.

* * *

Žao mi je što zbog Statuta Festivala nije moguće u selekciju uvrstiti i osmu predstavu u takmičarski program. Pa ipak, mislim da bi za Festival „Joakim Vujić“ bilo značajno da svojoj publici prikaže i predstavu Sjaj i beda Trećeg rajha Bertolda Brehta, u režiji Slobodana Skerlića, Drama srpskog Narodnog pozorišta u Prištini, izmeštena u Gračanicu.

Uveren sam da upravo ova predstava zaolružuje zastrašujuću sliku stvarnosti koju živimo, ukazujući na drevnu istinu da se istorija ponavlja. Možda je u pravu biofilozof koji je svojevremeno rekao da se istorija prvo dogodi kao tragedija a potom se ponovi kao farsa, ali u oba slučaja stradaju ljudi.

Voleo bih da ova predstava ipak bude izvdena u pratećem prgramu Festivala.

* * *

Predlažem da u čast nagrađenih bude prikazana predstava Ožalošćena familija Kraljevačkog pozorišta u režiji Miodraga Dinulovića, teatarskiuzbudljiva, glumački razigrana i rediteljski maštovita adaptacija slavne Nušićeve komedije koja će, uveren sam, razgaliti novopazarsku publiku.

* * *

Činjenica da su se u ovom izboru našle inscenacije čak četiri dramska dela savremenih domaćih autora svedoči i o odluci ne malog broja ovdašnjih teatara da svoje scene otvore za dela domaćih pisaca, što je izuzetno pohvalno. Na Festival su mogle biti pozvane još neke predstave. Da je akcenat ovog festivala na dramskom tekstu, u selekciju bih uvrstio Dvesta Petra Mihajlovića ili Ulicu usamljenih automobila Zorana Pešića Sigme. Dvoumio sam se i da li da iz jednog pozorišta pozovem obe ponuđene prestave, ali sam ipak izostavio Jelku kod Ivanovih Pozorišta „Bora Stanković“, užičku Mandragolu, ali i To kod nas ne može da bude pirotskog Narodnog pozorišta, koje ističem kao primere pozorišne predanosti i hrabre repertoarske poteze.

S poštovanjem,

Aleksandar Milosavljević,

pozorišni kritičar

Budimo u vezi

  • Trg partizana 12 - 31000 Užice, Srbija.
  • centrala (031) 522-097, 519-966